Nemam običaj pisati o vinima koja nisu u prodaji i teško su nabavljiva, ali kad sam vidio ovaj back to the future teleport „čuveno vino“, bez četiri kotača i gull-wing vrata, koji me je trenutačno poslao u rane osamdesete i švrljanje po špajzi gdje je na podu ispod polica uvijek postojala zaliha „čuvenih“ brutalaca s dalekog juga slične živopisne etikete, jednostavno je bilo jače od mene.
Etiketa je samo privremena, posuđena od neke starije berbe, tako da oznake barrique i 14,9% alkohola ne odgovaraju sadržaju boce.
Kušanje, zapravo više uživanje, krenulo je spontano, neobavezno. Prvi njuš – što je ovo?! Uf j…ti ribu! Kaj je ovo?? Krajančić? Prvi nos je totalno čudan. Niti baršun Korčule, niti krumpir Pelješca. Ali riba je u nosu. Ne Ribafish, nego more. Još ni blizu čisto ali inspirativno već u prvom kontaktu.
Zatvoreno i sve zatvorenije. Note soli i mirisa peškarije brzo prelaze u arome blago ukuhane aronije s oklopom algi osušenih na kamenu i još mokre morske trave… More ne izlazi iz ovog vina. Evidentan tradicionalan pristup vinifikaciji danas nesvakidašnje pelješke stilistike vraća me u špajzu i brutalce iz osamdesetih.
Priča se polako prizemljuje i smiruje emocije.
Iako je berba prošlogodišnja otvaranje je sporo. Nakon tridesetak minuta vino je još vrlo zatvoreno, škrto, „mutno“ izmjenjujući mirise u vrlo uskom rasponu od svježih kamenica, na suncu osušenih školjki do polusuhe plave šljive i nešto prezrelih tamnih bobica. Ne da se to vino. Ne surađuje. Ne dozvoljava kušaću osjetiti esenciju tog malog plavca sa zaboravljenih položaja. Furešti tu nisu dobrodošli. Ali srećom samo na početku cjelovečernjeg druženja.
Krasna rubin crvena bistro se sjaji iz čaše. Vrlo jasno i primamljivo. Izvlači slinu već pri pogledu na vino. Uske suze klize sporo da sporije ne mogu. Toliko sporo da oko jedva i primjećuje gibanje „strašnih“ deklariranih 16,5% alkohola koji u nosu ne djeluju nimalo strašno. Nos ne evidentira toliku koncentraciju niti „smetnju“ takvom deklaracijom.
Miris je kompaktan i jedino što mi strši je senzacija „guste slatkoće“. Iako intenzivno, vino je još uvijek poprilično nečisto u nosu. Uz plavu šljivu polako se otvaraju mirisi borove šume i mirišljave kržljave mesnate začinske mediteranske vegetacije uz sveprisutni dodir mora i slanog škoja.
Pozamašni gutljaj opominje moju nestrpljivost žešćim poljupcem alkohola ostavljajući doživljaj sadržajno bogate kompaktne „mase“. Kvaliteta sirovine je jasna k’o dan. Fluidno a snažno. Nije ga potrebno „žvakat“. Izostanak te klasične južnjačke mesnatosti stvara mi zadovoljan osmjeh na licu.
Vinu je u ustima mekano. Mekano i vitko. A bome i izuzetno pitko. Ovo je u stihu, a sada ću u prozi… Iako „mutnog“ okusa sirupaste percepcije uz lagani disbalans strukture, vino je neobično pitko. Ekstrakt sparen s visokim alkoholom kreira plastično glatku ali meku teksturu. Alkohol je na nepcu evidentno dominantan i stapajući se s neuobičajeno vitkim tijelom za takav terroir i stilistiku podruma otvara prostor popriličnoj dozi neprovrelog sladora. Zrake kolovoškog sunca isijavaju iz čaše.
Uz svu akumuliranu snagu koju vino pokazuje na granici erupcije potencijala retrookus je prekratak. Okusi prebrzo nestanu ostavljajući nasukane suhe kremaste tanine koji se značajnije pokazuju tek u ovoj fazi kušanja.
suho, 16,5% alc.
cijena: vino još nije u prodaji i cijena nije definirana
Pros: kvaliteta sirovine, akumulirna snaga (još na žalost ne ispjevana do kraja), karakter
Cons: čep, čep i čep. Ako vinar planira krenut u proizvodnju/prodaju nužna je dublja seansa o kvalitativnom odabiru metodologije začepljivanja boca; tanašna kiselina; “zagrada” u “Pros”
Conclusion: vrlo pitak mikrolokacijski specijalitet koji snagu crpi iz kvalitetne sirovine s evidentno ponajboljih položaja Pelješca
